Psiho i farmakoterapija (2.deo)
Prema Ostovu lek je šansa da se obezbedi proces i oslobodi u indolentnoj analizi, što potvrđuje pravilan zajednički pristup u oblasti psiho i farmakoterapija.
Pitanje je koliko je depresije i anksioznosti korisno za pacijenta . Prema protivnicima uvodjenja leka, Viliku na primer , vlada mišljenje da pogoršanje i jeste deo dobrog analitickog rada , koji oslobadja ozbiljne simptome tokom intenzivnih transfernih reakcija , i posledica je i neophodnog slabljenja odbrana. Ozbiljnija medikacija odvodi pacijenta od iskustva mentalnog života kao kontiniuma ,umanjuje pristup nesvesnim konfliktima i kontaktu s svojim simptomima. Medikacija je i rizik i šansa , a dogovor oko lekova je i etička dilema. Zato u ovom delu iznosim svoj nastavak zabeleške koja spada u oblast psiho i farmakoterapija.
Prema nekim autorima, nezavisno od prisustva i odsustva medikacije, drugačije se ispoljava i transfer i proces analize, a zavisno od poremećaja , recimo depresivnog. Pacijenti će ispoljavati derivate svog klinickog stanja. Želje fantazije , asocijacije i snovi, reflektuju stanje i aktuelne i prethodnih epizoda. Malo će biti vezano za psihogene etiološke faktore, koji precipitiraju stanje. Kada se uvede medikacija , analiza ce ojačati, i analiticar ce se baviti patogenezom depresivne epizode,koja je uzrokovana primarnim patološkim stanjem.
Primena leka omogucava terapeutu povratak realnijem odnosu s ličnosću pacijenta, a transfer bi tada vise odgovarao neurotičnom stanju ili stanje karakterne smetnje . Regresija se pojacava , a analitičar se vidi u suprotnostima , kao negujući ili trujući roditelj. Pažljivim praćenjem procesa medikacije , takodje i minimalnih promena u raspoloženju, a vezanih za osvešćivanje nesvesnih sadržaja , moguce je adekvatno primeniti analitički
metod. Cak i ako su procedure usmerene na dva terapeuta , nema mesta brizi da ce se transfer pocepati na dva dela.
Davanje medikacije je i neka vrsta eksperimenta u kom vidimo koje karakteristike pacijenta su
podložne promeni , koje ne , kako se odredjena stanja reflektuju u nesvesnim ispoljavanjima, koji
simptomi bolje reaguju na medikaciju nego na primer , na interpretaciju. Pravilnom primenom leka ,
pravi se dobra distinkcija od patološkog afekta i sagledava koliko on kontrolise analiticki proces .
Važna dilema. Da li treba ocekivati da se medikacija prekine pre zaključivanja psihoterapije ?
Odgovor je negativan , i produžavanje analize nije neophodan ni nužno pravilan pristup, a to sto neki
pacijenti nisu depresivni posle procesa analize , nije dokaz da je analiza ta koja je odgovorna za
rezultat . Analitički terapijski pristupi doprinose psihijatriji , i kroz osvetljavanje dinamičkih procesa
ali i paradoksalno donekle , i vode neanaltičke terapije , uključujući i farmakoterapiju.
Žalbe oko nezeljenih dejstava lekova. Kontratransferne anksioznosti mogu da ubrzaju napuštanje
analitičkog pristupa. Kada analitičar cuje žalbu na nezeljeno dejstvo , moze da ga smatra kao
biološko i pojavu izvan analize, a bez potrebe za daljom eksploracijom. Jedan manevar može biti
prelazak odmah na drugu klasu leka,recimo antidepresiva . Pacijent to može i da prihvati , ali i da
prećutno odbije , a analitičar da ne eksploriše transferna značenja zalbi na neželjena dejstva. Žalba na
neželjeno dejstvo ostaje anonimna , uključivsi pacijentov problem da direktnije kritikuje analiticara .
U kombinovanom tretmanu psiho i farmakoterapije , kontratransferne fantazije mogu da mobilišu
mocne analitičareve odbrane da se zaštiti od krivice , a to bitno ometa analitičarev kapacitet da
duboko iskusi proces i da prestane da sluša na asocijativni , metaforički nacin i simbolički jezik
nesvesnog.
Javljaju se sledece kontratransferne fantazije:
1. Idealizujući transfer analize koji mnogi analitičari imaju , pod pretnjom je kada se uvede lek. Analiza sama vise nije dovoljna. Anksioznost jevezana za izdaju analitickog ideala , pojavljuju se stid i krivica, kao i osecaj da lek uništava motivaciju pacijenta u analizi
2. Fantazije zabranjenih zadovoljstava . Iako je cilj terapije da olakša patnju, terapeut ne sme da odigrava želju da leči . Davanje leka daje zadovoljstvo akcije omnipotencije , koje ustvari zadovoljava želju. Efektna medikacija aktuelizuje pacijentov pozitivni transfer za lečenjem , on se oseća i radi bolje, javlja se otpor da priča o negativnim ili ambivalentnim aspektima transfera , ilida pokazuje ljutnju.
3. Fantazije rušenja granica Analitičarima su poznati želje i pozivi da se predju granice. Uzajamna zavodljivost je nezaobilazan deo analitičke interakcije . Suštinski , analiza je nekontaktni sport. Medjutim , prepisivanje leka je u neku ruku prelazak telesne granice. Lek ulazi u telo pacijenta i analitičar moze da izgubi jasnu liniju izmedju fantazije i fizicke realnosti .Može se javiti fantazija da je usao u pacijenta. Neželjeni efekti je dodatno pojačavaju, stvaraju osecaj da je načinio štetu i izazvao anksioznost , stid i krivicu .Odbrambeni stav ka transferu a koji je vezan za neželjena dejstva raste.
4. Strah od pravljenja štete. Analiticar moze da sluša pacijentove optužbe da ga povredjuje , odbacije , čini štetu. Analitičar mora da udje u korene pacijentovih traumatskih transfernih projekcija. Trebalo bi da se trudi da peronalizuje optužbe , nadje značenje. Umesto toga , može da objektivno pojašnjava fiziologiju medikacije, ili jos je gore , menja medikaciju. Mnogi analitičari su iskusili psihotropnu medikaciju. Postoji rizik da se lično iskustvo uzme kao univerzalna činjenica.Ometena je samorefleksija a posto je suvise ličan ,nemetabolisan psihološki sadržaj , onda ga analitičar ne prepoznaje. A to onda sve utice na lošije razumevanje pacijentovih žalbi i teškocu da
se žalbama da lično značenje . Cak i ako dve razlicite osobe prepisuju lek i analiziraju, javiće se kontratransferne anksioznosti. Javice se mogucnost triangularnog odnosa , razne dileme se pokreću, sta je realna terapija, ko je za šta odgovoran, ko zapravo pobedjuje.Bilo da prepisuje lek ili ne , nije posteđen transfera. Ako je medikacija efikasna, analitičar moze da ne želi da čuje i istraži pacijentove fantazije da analiza ne leči. Ali kada se jave neželjena dejstva, terapeut koji ne prepisuje lek, može da odrzava iluzornu nevinost i da trazi od pacijenta da ga ne krivi.
Dualna uloga nosi opasnost od identifikovanje s ulogom analitičara , a moguća napetost situacije vezana za stanje pacijenta moze da prinudi analitičara da bude aktivan , a onda se prebrzo povuče, ne organizujući dobru i efikasnu farmakoterapiju. Važno je da analitičar kontinuirano održava kapacitet za personalizovanjem pacijentove komunikacije i ostaje otvoren za potencijalne aktuelizacije kontratransfernih fantazija.Svi razgovori oko medikacije i oko analize moraju da se simultano uporedjuju u mislima terapeuta.
